EVS: Milica Barać – Prvi utisci iz Poljske

Moja priča počinje, naravno, u tem Somboru. Zovem se Milica i imam 24 godine. Kad bih morala da se opišem u nekoliko reči, to bi definitivno bile reči: sestra, ćerka i drugarica. Ne volim da nabrajam svoje osobine, mane i vrline, tako da to neću raditi ni sada. Ako me pitate šta volim, uvek imam spreman odgovor – svoju porodicu i prijatelje, putovanja, dobru hranu i kad mi se neplanirano desi nešto dobro. Nakon 17 godina formalnog obrazovanja, učenja, knjiga, markera, kontrolnih i ispita, odlučila sam da je vreme za promenu. Razmišljala sam o tome šta mogu da promenim i o načinima kako to mogu da uradim. Sve vreme negde u podsvesti nalazio mi se EVS. Ni sama ne znam kada sad prvi put čula za njega, ali nekako mi se EVS u tom momentu, kada mi je bila potrebna promena, činio kao logičan korak koji treba da načinim.

15032387_659848937523296_245647664_n

Otišla sam na mesto za koje sam znala da mogu da dobijem sve informacije, podršku i korisne savete – Somborski edukativni centar. Shvatila sam da je potpuno u redu da ne završim taj famozni master rad do oktobra i da ove godine umesto u Novi Sad, odem u neku drugu državu. Počela sam da pretražujem brojne sajtove, da čitam komentare na različitim forumima i da nalazim projekte koji su mi se činili zanimljivim. Onda sam krenula i da pišem motivaciona pisma, sređujem CV i pronalazim razne načine kako da se baš ja istaknem u masi ljudi koji konkurišu na EVS.

Posle toga su stigli prvi negativni odgovori. Na početku sam se pitala: „Kako je moguće da me ne žele u svom projektu kad sam se toliko trudila da sve pripremim, kada ja zaista želim da odem i radim u njihovim organizacijama?” Pretpostavljam da su moje sestre u tom periodu samo želele da me neko prihvati za bilo kakav projekat kako više ne bi morale da slušaju moje žalopojke i kako više ne bi morale da čitaju motivaciona i propratna pisma, da proveravaju da li sam sve pravilno napisala i da li sve što želim da kažem zaista ima smisla. Bez obzira na sve, znala sam da ne želim da odustanem. Ne želim da zvučim dramatično, ali s obzirom na svoju profesiju, moraću da iskoristim ovu teatralnu rečenicu: „A onda je usledio poziv koji je promenio sve.”

Predlog da konkurišem na projekat koji se održava u Poljskoj. Kao i po običaju moja znatiželja je prevladala i pročitala sam formulare koje je trebalo da popunim i opis projekta. Sve mi je delovalo potpuno novo i nepoznato, ali u isto vreme sve se poklapalo sa onim što sam ja zamišljala. Popunila sam sve formulare i poslala sam svoju prijavu. Posle toga je trebalo popuniti još jedan „krug papira”. Nikada neću zaboraviti osećaj kada mi je stigao mejl da sam primljena na EVS. U meni su tada bila pomešana brojna osećanja – radost, neverica, sreća, ali pre svega želja da otkrijem nešto potpuno drugačije.

Zašto Poljska? Otkud sad to? Mislim da će ti ta promena baš prijati. Pa ti ne znaš ništa o Poljskoj. Ne sumnjam da ćeš se odlično snaći. Jesi sigurna da možeš to? I bilo je vreme da se odlučiš na tako nešto. Ovo su bili samo neki od komentara koje sam čula u svom okruženju. Svakako, bez obzira na sve, ja sam svoju odluku već donela. Idem u Poljsku da i ja iskusim taj EVS. Kada se sada osvrnem na to, mogu da kažem da je vreme od konkurisanja na EVS do odlaska i početka projekta proletelo, iako mi se tada činilo da čekanju nema kraja. Viza, kupovina karte, pozdravljanje sa najdražima i pakovanje. I eto me, u Budimpešti, na aerodromu, u avionu za Varšavu, a tri, četiri sata kasnije u Lođu, na autobuskoj stanici.

15058012_659848927523297_1217172721_n

Nova lica, nova imena, svi ljubazni i spremni da pomognu. Uskoro stižem i u svoj novi stan, moj dom u narednih 11 meseci. Onda stižu i cimerke, pisma od bivših EVS volontera koji su živeli u istom stanu, razmene utisaka i očekivanja i prvi razgovori do kasno u noć. U narednih nekoliko dana upoznajem skoro sve iz organizacije, a do kraja meseca stižu i svi volonteri iz moje grupe. Ima nas 16 iz cele Evrope. Svi smo poprilično različiti, ali čini mi se da se dobro uklapamo, verovatno zato što imamo slične ciljeve i želju da promenimo nešto.

15033822_659848904189966_1160098867_n

A sada malo (više) o poslu

Nakon završenog novinarstva i odslušanog mastera komunikologije, ja sam bibliotekarka. Ipak, verujte mi, moj posao se definitivno ne uklapa u klasičnu predstavu koju svi mi imamo kada neko spomene ovo zanimanje. Šta ja to onda uopšte radim, ako ne provodim dane slagajući knjige? Ja radim sa decom, a ponekad i sa starijim osobama. Organizujem kreativne radionice, držim prezentacije, čitam priče (na poljskom), smišljam igre i beskrajno uživam u tome. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, mogu da kažem da je ovo posao na kojem mogu da pokažem svoju kreativnost, na kojem mogu u potpunosti da se oslonim na svoje kolege, gde mogu sve da pitam i slobodno tražim savete. Da mi je neko rekao da će ovo biti posao u kojem ću se pronaći, ne bih mu verovala. Međutim, sada mogu da kažem da zaista nema boljeg osećaja od onog posle uspešno završene radionice. Osmesi i zagrljaji dece su zaista najveći komplimenti koji se ne mogu porediti ni sa čim. I da, ponekad čak i slažem knjige u biblioteci, ali ne zato što mi to neko traži, nego zato što ja to želim.

Łodz/Lođ/Vuđ

Kada sam kretala u Poljsku rekla sam svima da idem u Lođ. Sada, skoro dva meseca kasnije, znam da se Łodz izgovara Vuđ i znam da je to sada dom. Treba još da ga istražim, da otkrijem neke skrivene kutke i posetim brojna mesta, ali već znam da se meni ovaj grad dopada, jer jednostavno ima ono nešto neobjašnjivo što te tera da ga zavoliš.
U ova dva meseca doživela sam dosta toga i upoznala sam verovatno više ljudi nego što bih inače upoznala u dve godine. Nekoliko puta sam se i izgubila, ali srećom ovde ne manjka tramvaja i autobusa. Uvek je tu i jakdojade.pl, da ne kažem poljski google maps, moj verni saputnik u svakoj prilici. Bila sam i u Varšavi, na on-arrival treningu. Još jedno divno iskustvo. Dobri treneri, sjajna grupa, puno korisnih informacija i novih iskustava. Tako bih ukratko opisala tih nedelju dana. U međuvremenu, počela sam i da učim poljski. Nije lako, ali ko zna, možda sledeći put budem pisala na dva jezika.

15044660_659848964189960_774475482_o

Sve u svemu, mislim da je došlo vreme da zaključim svoj monolog. Još uvek se prilagođavam, na poljsko vreme i tu dosadnu kišu, na život sa tri cimerke, na crveno svetlo na semaforu koje traje predugo, na to da ujutru prvo čujem engleski, a ne srpski, na sve što je drugačije i za mene neobično. Ipak, moram da priznam, za sada mi ide mnogo bolje nego što sam očekivala i iskreno mogu da kažem da je EVS nešto što svako treba da doživi, jer čini mi se da je to zaista iskustvo koje menja život.

Podelite vest sa svojim prijateljima Share on FacebookTweet about this on TwitterEmail this to someone
Categories: Blog

Leave a Reply

Translate »